Koliko god ja želela da ostanem u Taškentu, u ranu zoru narednog dana smo po planu krenuli za Nukus.

Nukus je udaljen oko 1200km severozapadno pa smo do tamo leteli njihovom nacionalnom avio kompanijom.

Na ovom mestu moram da pohvalim Uzbekistan Airways. Za 30$ dobiješ prevoz za sebe i torbu, onda sendvič, kafu/čaj i vodicu i onu kanadsku Just for laughs skrivenu kameru da gledaš dok se ne rastope boje.
Dopalo mi se što se ljudi smeju na glas dok gledaju skrivenu kameru. Primetila sam da se smeju dosta više od Rusa, ali pošto je to istina za 95% zemaljske kugle i nije mi neko primećivanje.

I sve je bilo lepo i smešno do samog sletanja u Nukus.
U Nukusu… Sve poharano, sve spaljeno.
Okej, bukvalno ništa nije ni poharano ni spaljeno, onaj vodič od juče nam je kazao da je Uzbekistan navodno druga zemlja na svetu po bezbednosti posle Singapura, a pre Švajcarske. Ne znam da li je to istina, ali je istina da sam se tokom čitavog putovanja osećala apsolutno bezbedno, ali nije to sad tema. Stvar je u tome što ovde početkom aprila ništa nije bilo olistalo, trave ni u najavi, samo prašina. I stravična hladnoća. Klima je narušena iz razloga o kojima ću vam u nekom narednom postu, ali sad za sad sam se mnogo čudno osetila nakon taškentske one raskoši i mira.
Evo kako izgleda jedan prosečan pejzaž oko Nukusa, početkom aprila.


Dakle nikako.

Vidite li kako je zemlja bela? To je – so. Liznula sam. Ali i o tome malo kasnije.
Uzbekistan je velika zemlja, i na mapi sve deluje kao da je mnogo blizu, ali kad krenete da planirate ekskurzije shvatite da vam je to mestašce što na mapi deluje da je u blizini aerodroma, zapravo 300km daleko. Gorivo, tj gas je veoma povoljno i idealno bi bilo svuda ići kolima. Međutim, iako se Uzbekistan ovih dana veoma otvara prema turistima, stranci još uvek ne mogu da voze. To dalje znači da je nemoguće iznajmiti auto, ali je moguće iznajmiti auto sa vozačem, i to se veoma lako uredi preko bilo kog hotela i košta daleko manje nego što biste očekivali.

Iznajmili smo, dakle auto s šoferom za narednih nekoliko dana.

Ovde ponovo imam jednu malu napomenu o karakteru lokalnog stanovništva: ako se s vozačem, ili bilo kim, dogovorite da se nađete u 10, u 9 i 45 će vas čekati. Takođe, ja ruski ne znam pa mi je bilo dosta teško da se sporazumem s vozačem. Dva dana kasnije se ispostavilo da je to bilo dodatno teško jer ni vozač ne govori najbolje ruski, jer mu je uzbečki maternji. Tu sam saznala da njima ruski nije maternji i još jednom se postidela jer krećem na put krajnje neinformisana. Još kasnije sam saznala da stara generacija ruski zapravo govori kao maternji, a mlađe ga, valjda kao izraz bunta nakon raspada Sovjetskog Saveza, govore nerado i slabo.

No, vratimo se u Nukus.

Prvi dan je bio rezervisan za posetu nekoropoli po imenu Mizdahan koja se nalazi tik izvan Nukusa. Zanimljivo da Mizdahan nije upisan na Gugl mapama, ni u turističkim ponudama, sasvim slučajno smo je pronašli jer je izgledao kao nešto na mapi. A bilo bi glupo da nismo.

Evo jedan pogled unaokolo.

Ako sam ispravno razumela to je mesto gde je navodno Adamov grob (mada moguće da se to Adam prosto odnosi na prvog čoveka po zoroastijanskom verovanju) i tu je bio zoroastrijanski hram koji je posle srušen jer je islam preovladao. Ali je ipak ostao kao hiper sveto mesto pa je nešto sazidano tu. I to je tzv sat apokalipse, kao svake godine iz te građevine ispadne po jedna ciglica i kada sve budu ispale KRAJ JE BLIZU. Zbog toga svako ko se tu nađe treba da nareda 7 kamenova jedan na drugi. Kao za sreću, ali i da se nikad ne bi desilo da ne ostane kamen na kamenu.
Solidna priča, sviđa mi se.

Nekropola je stara, ima grobova starih navodno preko hiljadu i po godina,

ali i savremenih. Ima pojedinačnih grobova, ali i spomenika, kripti i grobnica. One delom vire iznad zemlje, ličeći malo na Tatuin

a malo su ukopane u zemlju.

Ima tu ta legenda, ako sam ja lepo razumela, za šta je šansa nevelika, da su neki dvoje mladi naravno bili nesrećno zaljubljeni pa su skočili s kupole na ladne pločice, poginuli i tu sahranjeni. Pošto je pad neka 4 metra možda nije baš tako bilo.
Ali šta god da se dešavalo, arhitektura je veoma lepa, a i ovde sam prvi put videla ovu kombinaciju tirkiznih pločica i opeke koju ću kasnije često viđati.

Iako je lepo, na groblju nakon nekog vremena postane malo usamljeno, pa smo se vratili u grad.

Zaista, zaista mnogo drugačije mesto od Taškenta. Ali ima razloga za to. Uzbekistan je u nekom trenutku, ne tako davno, možda pre stotinak godina nastao od 3 države. Nukus je u Karakalpakstanu (očigledno se tako zove jer je narod nosio crne kape, a i danas su deo narodne nošnje) i sve se razlikuje od Taškenta, i ručni radovi, i savremena arhitektura i sve sve.

I naravno da se narod najbolje upozna na pijaci.

Za razliku od Taškenta, ogromnom većinom su azijati u pitanju, tako da smo iz nekog razloga predstavljali solidnu atrakciju. Neki tvrde da je to bilo zbog naočara za sunce. Ja nemam reči.

Žene na pijaci pokrivaju lica, ali uopšte ne iz verskih, već iz praktičnih razloga. Ovde duva izuzetno jak vetar i nosi prašinu i so i narod se tako štiti.

Takođe, žene se rado štite od sunca. Neke od njih nose kišo-suncobrane. Videli smo jednu babu koja je na glavu vezala karton od jaja. Nema slike, nekako nije bilo pristojno. Ali zato: ovo.

Takođe, ova vrsta nošnje gde su uske pantalone i suknja preko njih u istom dezenu je prilično česta. Nosi se isto toliko često kao i uske suknje iznad kolena na primer.
Na pijaci ima svega, od svežeg povrća i suvog voća,

preko tvrdih kuglica od sira koje su me neizmerno razočarale jer su nekako kisele i kredaste,

pa sve do

mada ima i

Eto!
Da ne bude da u ovom postu nema mesa.

Nešto me je šokirao ovaj prvi dan u Nukusu. Iznenadilo me sivilo, siromaštvo vegetacije i drugačijost svega. Silno sam se oneraspoložila od šoka, ali nisam uspela da prepoznam otkud to.
S ove distance deluje logično, a u sledećem postu ćete videti i zašto.