Nakon venčanja se najčešće malo duže pospava. Ali za spavanje nema vremena jer je došlo vreme za TURIZAM!
Turizam je započeo najpovoljnije moguće, hranom. Možda ste do sada primetili da malo više insistiram na hrani ali to vam je što vam je.

Domaćini su nas odveli na rani ručak u možda najfiniji restoran u celom Taškentu.
Mislim da je ova tavanica zaista pozlaćena i ručno oslikana i sve.

Ovo mesto je toliko fensi da su u toaletu daske presvučene nekakvim najlonom koji se automatski menja pre upotrebe. Sad mi je krivo što sam se pravila pametna pa nisam ponela telefon u klozet da snimim ali okej, na greškama se uči.

E, da kad smo kod klozeta. Na onoj jučerašnjoj svadbi od oko 150 zvanica su bila ukupno 2 ženska toaleta i do kraja su ostala besprekorno čista. Ne razumem kako im je to pošlo za rukom ali zaista zaista najdublje poštovanje.

Nego vratimo se najvažnijem.
Hrana.
Nadam se da ste na osnovu zlatne tavanice i električnog klozeta shvatili koliko je restoran fensi. Ali, cene su i dalje od 1,5€ do 5€ za kvalitetne filee i tome slično. Ja nisam htela da uzimam meso, kao prvo jer sam još bila malo puna od svadbe, kao drugo jer želim da probam sve lokalno.
Zato smo prvo podelili ovo.

Nekako se opet ispostavilo da ima puno mesa. A tu su i testa punjena mesom ili spanaćem pa pržena ili kuvana. A ima i sarmica. Tu su i ovi sirni namazi koje nisam najbolje shvatila i nisu mi se dopali iako lepo izgledaju i nešto što je mnogo ličilo na kocku za supu ali se uzme i namaže na hleb ili slično. Ni to nisam shvatila.

A onda sam uzela ovo što sam instant zaboravila kako se zove ali to je testenina neka lokalna s konjskim mesom i onda se nalije bujon u ovaj tanjir pa testenina omekne i može da se jede, a bujon se posle popije. U stvari ne znam dal se baš popije. Ja jesam i bio je super.

Nakon svega ovoga smo teška stomaka i vesela srca krenuli u turistički obilazak.
Važno, ukoliko planirate da posetite Taškent: Ne znam kako se to tačno organizuje, ali postoje vodiči koji vode grupe u obilazak grada. To je potpuno besplatno, jedino je red da im se posle da napojnica.

Što se turističkog obilaska tiče sve to može da se vidi na netu, pa nije mnogo zabavno da vam sad pišem. Videla sam navodno jedini preostali od prvih 5 Kurana ikada napisanih. Radiokarbonska analiza ga datuje u 8. vek, ali ipak je to solidno rano, a i solidno je velika knjiga. Čuva se u ovoj zgradi ovde, da ne ispadne da vam nisam poslala neku turističku sliku ipak.

I ponovo, super je ići unaokolo s vodičem jer osim turističkih zanimacija koje svakako ispriča, možete ga pitati šta vam je drago. Na primer, izgleda da Uzbekistanci mnogo vole i slave dolazak proleća. U jednom trenutku sam pomislila da nisu skinuli novogodišnju rasvetu sa ulica, ali zapravo imaju prolećnu: cveće i zmajeve (one što se puštaju, a ne mitske životinje). Ispostavlja se da su tokom marta i aprila vazdušna strujanja takva da se zmajevi mnogo lepo lete i to je deci ovde zapravo dosta velika zabava. To dalje vodi ka tome da u gradu ima dosta drveća i žica koji jedu zmajeve i da se klinci dosta spretno veru na kojekakve džamije iz medrese iz nekih srednjih vekova da bi ih dohvatili. Takođe je zanimljivo da se niko ne dere na njih jer će a) poginuti, b) oskrnaviti kulturno dobro ili slično.

Vidite klinca skroz gore? Uopšte ne razumem kako je dohvatio ove merdevine.

Inače, ovo je dosta trusno područje. Šezdeset i neke se čitav grad skrljao u zemljotresu što je s jedne strane, naravno, sasvim užasno. S druge strane, to im je pružilo priliku da se izgrade planski i zanimljivo. Zgrade ministarstava, fakulteta i raznih drugih institucija su ogromne, monumentalne. Ovo npr. pojma nemam šta je, ali evo. Da biste stekli nekakav utisak ogromnosti pogledajte ovu kamericu ili svetiljkicu u gornjem levom uglu.

Ovo je neki njihov neo neoklasicizam valjda. Ovi stubovi su u mermeru ponovljeni tradicionalni drveni stubovi kojih ima svuda na starim zgradama, memorijalima i slično. Na primer, kada je oko 2000. godine građena nova džamija dali su da se takvi stubovi od sandalovine donesu čak iz Indije. Svaki je koštao 60 000$. Kažu da su tada još mirisali, logično na sandalovinu, ali je miris u međuvremenu nestao. ​Meni to deluje malo preterano ekstravagantno, ali dobro što mene niko ništa ne pita.

Zaista smo svašta videli tog dana. Znamenitosti, arhitekturu, istoriju… Ali na mene je sam grad ostavio najsnažniji utisak. Čisto je, uredno, ali zgrade nisu sve u ravnoj liniji jer su ispred nekih zelene površine a ispred nekih platoi. Inače, zgrade nisu uniformne. Ceo grad izgleda kao san pomahnitalog arhitekte. Kao da su tih šezdesetih sakupili sve koji su imali diplomu i rekli: ožežite!

U Taškentu sam zaista napravila premalo fotografija, mahom jer mi se zavrtelo u glavi. Ali slikala sam moj najomiljeniji soliter. U sredini ima neki cilindar koji ko zna čemu služi, garant ima neku konstruktivnu ili inače praktičnu svrhu, a oko njega je prazan prostor a u praznom prostoru raste drveće!!! Ako se zagledate možete ga videti na slici. Pojma nemam jel drveće namerno, ali da nije neko bi ga valjda posekao, ljudi tu žive i veoma su uredni. (Ne vidi se na ovoj slici ali da znate da je u ovim velikim otvorima)
Ako vam se čini da je sličica roza, to je zato što i jeste. Tada je pao neki sumrak i odjednom je sve postalo mnogo lepo i ružičasto. Ne znam da li je to uobičajena pojava ili se slučajno zadesilo, ali drago mi je što jeste.
Zanimljiv je bio i veliki hotel Uzbekistan.

Vodič nam je rekao da je prosečna plata, tj najniža 200-300$, svi imaju svoje stanove. Ne znam dal je to za platu istina ali ako jeste, sa ovim cenama nije ni čudo što svi deluju srećno i zadovoljno. I veoma veoma uredno, niko ne ide dronjav i prljav, niti s prljavim cipelama. Deca su mnogo simpa, nose sakoe i haljinice kad idu u školu, ali mislim da im to nije uniforma nego samo da je običaj.

Takođe, nemaju ni beskućnike. Ako je neko beskućnik ili alkoholičar država mu obezbedi rehabilitaciju i mesto za život. Bojala sam se da upitam šta to znači, ali sam rešila da je to neko lepo mesto za život.

I još nešto, u Uzbekistanu postoje neke ptičice koje strahovito lepo pevaju. Kad sam pitala šta je to rekli su mi da je avganistansko nešto, neko mi je rekao drozd, a neko drugi skvorec, ili tako nekako. Dakle to su ptice koje su se očigledno i još nekom jako dopale pa su ih u kavezima doneli iz Avganistana. Zauzvrat se i tim pticama ovde jako dopalo pa su pojele jaja svim drugim pticama i idzdominirale za medalju.

Vrabaca npr uopšte više nema. Gugutki ima malo, ali su mnogo lepe, smeđe i manje od naših.

Eto. U Taškentu je tiho, veoma zeleno, uredno, narod je pitom, a ptice pevaju. Uz to, nije dosadno jer ima milion sadržaja. Mislim da bih mogla da ostanem 6 meseci. Ali, plan je bio da se sutra zorom krene za Nukus koji je 1200km na severozapad, a plan se mora poštovati.