Znate kako neki ljudi unište sve što im dopadne šaka? E pa ti ljudi nisu nešto posebni –  čitavo čovečanstvo radi nešto slično. Poprilično nam dobro ide uništavanje one stvari koja nam je kolektivno dopala šaka, tj naše planete Zemlje.

Mada, ja sve mislim da kad bismo maksimalno zabrljali stvar, u smislu da se samouništimo i to sve, da bi planeti bilo loše taman koliko je nama loše kad imamo grip. Malo nezgodno, malo poraste temperatura (to bi bilo globalno zagrevanje), slinci (naftne mrlje), malo se oljušti koža nosa (suše) i na kraju prođe i ništa, samo nestanu bacili (to bismo bili mi), a čovek (u ovom slučaju planeta) dalje cepa živ i zdrav.

Nisam htela da zvučim apokaliptično nego sam mislila da kažem sledeće: priroda ima neverovatan potencijal da se zaleči i da uzme gadosti koje istresemo u nju i da od njih napravi nešto lepo i ovo je priča upravo o tome.

Pedesetih godina prošlog veka ljudi su još uvek verovali da kad se nešto sipa u vodu ona to odnese i to, otkud znam, više ne postoji. Ne mogu da grešim dušu, znam neke koji i sad to misle pa istovare iscepan smederevac ili zarđalog fiću ili vreću pampersa u potok direktno. I to iznad sela.

Nema veze, vraćam se na pedesete godine u kojima je u Fort Bregsu, u američkoj državi Kaliforniji neko pomislio da bi bilo dobro da se svo smeće odlaže najpažljivije moguće preko stene pa u more. Zanimljiv podatak: i oni su bacali stare automobile u vodu. Da su imali smederevce bacali bi i njih garant. Pošto ipak nisu bili bezumi šljamatori, kad bi gomila previše porasla spalili bi je.

Da ne bude ružno.

I tako su terali do kraja šezdesetih kad se neko ipak setio da nije u redu. Smeće je malo raščišćeno ali je većina ostavljena Suncu, moru i vetru.

Šta mislite da se onda dogodilo?

Nešto sasvim neočekivano.

Talasi su kotrljali stakliće sve dok se nisu potpuno zaoblili i postali nalik na sjajne kamenčiće.

Nisam preterani stručnjak za plaže, ali dosta lepo izgleda, zar ne?

Plaža izgleda tako živopisno da je postala opasna turistička destinacija. To je naravno donelo nove probleme. Turisti vole da ponesu suvenirčić odasvud, i staklence po staklence, plaža postaje sve običnija.

A novo smeće se ne pravi samo. Zato je, sasvim logično, pokrenuta inicijativa da se u more istovari nova runda đubreta, ali nešto nije naišla na razumevanje, valjda staklo neće da bude dovoljno “istorično”.

A ja ne mogu da se ne zapitam o kojoj se istoriji tu radi? Ako nešto, staklena plaža je spomenik ljudskom nemaru, a bojim se da takvih ima i previše. Tako da sam ja za to da se istovaraju staklići. Može i malo živopisnijih boja, šta sad.

Ovo ne znači da mislim da svako treba da baca smeće u vodu, nemoj da neko dobija ideje, posle ja treba da nagazim na srču kad idem da se kupam.

Fotografije su preuzete sa sajtova wikipedia.org  www.nature-places.com i unsplash.com