Ponovo Japan.

U ovoj zemlji postoji jedno seoce po imenu Nagoro. Turistička agencija ToursGallery nudi posetu upravo njemu i na svojoj veb stranici navode da je do njega izuzetno teško doći zbog neprohodnog terena i da ga čak nema ni na mapi, pa vam je nabolje da ako se odlučite za posetu Nagoru obratite baš njima.

To je možda ovde, a možda im se samo dopala slika, nikad nećemo saznati.

Selo Nagoro nalazi se na ostrvu Šikoku, i samo je jedno od mnogih japanskih sela koja se gase. Ljudi se odseljavaju ili jednostavno umiru od starosti. Trenutno ih ima 51. Ljudi, ne sela.  Eto, da ne mislite da je to samo kod nas tako.

Ali selo Nagoro je posebno po jednoj stvari: u njemu živi Mizuki Ajona koja je odlučila da je 51 jednostavno premalo stanovnika. Kad već stari nisu prestajali da nestaju, ona je – napravila nove.

Mizuki vredno šije lutke veličine ljudi, puni ih slamom i dodeljuje im radne zadatke: lutke radnika postavljene su u štale, lutke starci mirno sede i gledaju šta se dešava po selu,

a, kada je škola ostala bez i poslednjeg učenika – Mizuki joj je napravila jednog. Selo je na ovaj način dobilo čak 150 novih stanovnika.

Mnogi svetski portali govore o ovoj ponudi i svuda je pitanje samo jedno: da li vam je ovo jezivo ili kul?

I onda ja ne mogu a da se ne zapitam, pa sunce mu poljubim, kakvi smo to ljudi?

Pogledajte ova lica i odela. Zar detalji na njima ne govore dovoljno o tome sa koliko su ljubavi lutke izrađivane?

Kako su horor filmovi NJ-produkcije mogli da nam isperu mozgove u toj meri da nečiji trud i ljubav i želju da svima život učini vedrijim, a dane manje usamljenim, nazovemo jezivim?

Nisu to lutke kao Čaki.

Bu!

Eto im ga jezivo.