To nije samo hipoteza, to je istorijski potvrđena činjenica.

Od najdavnijih dana ljudi su voleli lepo da mirišu a nisu voleli da se kupaju.

To znamo na osnovu drevnih persijskih i egipatskih fresaka i reljefa.

Egipatski reljef, 4. vek pne, Louvre

Ovaj reljef prikazuje pravljenje parfema od ljiljana. Evo, lepo se vidi ljiljan iznad posude. To što se vide i zmija i puž golać niko ne komentariše pa neću ni ja.

Tako postoje i zapisi stari 4000 godina o majstoru za parfeme iz Mesopotamije. U stvari majstorici. U isto vreme ona se smatra prvim svetskim hemičarom. Njeno ime bilo je Taputi Belatekalim i bila je na mnogo visokoj poziciji na dvoru. To verovatno dalje znači da je parfimisanje bilo rezervisano samo za najviši sloj mesopotamskog društva.
Parfemi su se pravili i u Indiji, na Kipru, a kasnije i u islamskom svetu. Pošto je tu u pitanju već novije doba, imamo silne zapise o načinima njihove proizvodnje.

Arapski rukopis koji prikazuje proces destilacijie (British Library, London)

Imamo i zapis o higijeni koji kaže da svi muškarci ima da se kupaju petkom, a onda da se naparfemišu. Molim lepo. Higijena.
I tu dolazimo do srži problema.
Dobro je poznata činjenica da su krstaški ratovi, osim razaranja, smrti i tako toga, za posledicu imali i veliki uticaj istočne kulture na zapadnu. Tako smo dobili  tapiserije, novu modu u odevanju i vitezove koji pišu damama pesme umesto da ih otkupe/otmu od oca i odvedu u svoj zamak.

Minijatura udvaranja iz 14. veka iz knjige “Tacuinum Sanitatis” koju je na arapskom napisao Ububhasim de Baldah (Biblioteca Casanatense, Rim, Italija)

Tako smo dobili i iste te vitezove koji su odjedared shvatili da je mnogo lepše da se lepo miriše pa su miomirisi sa istoka postali veoma cenjen proizvod. Jedina sitnica koja je promakla hrabrim vitezovima i ljupkim damama bila je ona o kupanju petkom. Mada, ja ih i razumem. Probajte vi da zagrejete kameni zamak od milion kvadrata dovoljno da vam kupanje i padne na pamet.

Ali, kao što je svima dobro poznato, nešto može ili da smrdi ili da miriše, ne može oba. Tako da je kupanje na sveopšte zadovoljstvo bilo izbegnuto a parfimisanje proglašeno odličnim rešenjem.

Tako je to teralo još neko vreme. Namirisana pisma, namirisane rukavice,plemići su uživali bez mrske vode.
Za vreme Elizabete I postalo je još bolje.

Znate već, ona je bila čuvena engleska kraljica. Za njen život i vladavinu vezane su mnoge legende a jedna od njih je bila ta da nije trpela smrad. Zato su sva javna mesta namirisavana pre nego što bi se ona pojavila, a ona se sama, zato što je preterivala u ličnoj higijeni, kupala jednom mesečno.
I tako je bilo do modernih vremena i pojave prvog dezodoransa, pod imemom Mum.

“Mum is the word! For women who care.”

(kažem prvog, iako je i ranije bilo pokušaja, npr. arabljanski naučnik, poeta i esteta Zirab je pronašao nekakav dezodorans, ali se taj izum nije baš primio)
A onda su se posle Drugog svetskog rata pojavili prvi antiperspiranti. Svi su sada mogli lakše da dišu, u svakom smislu.

Čak i do 72 sata

I to nam je svima poznato.

Odnedavno u prodaji mogu da se nađu bombone koje kad pojedete mirišete ko ruža. Ali ne onako iz usta i to, nego posle par sati počnete da isparavate taj miris.

El da da je super? Ako znate nekoga iz Nemačke ili Amerike poterajte ih da vam donesu. Ili meni, šta sad.

E, to je lepo, ali sada se pojavilo nešto potpuno revolucionarno. Toliko sam oduševljena da sam sve ovo iznad i napisala kao uvod u proizvod koji sledi:
To je japanski donji veš koji ima funkciju da upija neprijatne mirise. Osmišljen je za starije osobe koje imaju problema sa nadimanjem i posledično gasovima.

fotografija: THIERRY BERROD, MONA LISA PRODUCTION/ SCIENCE PHOTO LIBRARY
(ako ne znate šta je na slici, ja neću da vam kažem)

Kako se ispostavilo, i mnoge mlađe osobe imaju taj problem: veš je nestao sa polica čim je na njih stavljen.

Bolje vi sami pogledajte o čemu se radi.

Dodatna prednost je ta što, koliko sam ja shvatila, veš ne zaustavlja smrad poput neke mikro mreže već ga potpuno dezintegriše. Na snimku se vidi kako gaćice uništavaju miris amonijaka iz tegle i ružičastu boju koja valjda predstavlja smrad. Tu sam se malo već zbunila.

Eto: prvo smo prekrivali smrad, pa smo ga sprečavali, sad ga dezintegrišemo.

Izgleda da je budućnost bliža nego što smo mislili.