Da li volite misterije?

Na primer, tajni svitak koji se pojavljuje ni od kuda i niko ne može da ga protumači?

Naravno da volite. Svi ih vole, naročito zato što se mnogo lepo osećaju kad na kraju misterija bude razrešena i na primer svitak otkrije gde je ćup sa zlatom.

Ali šta ako se misterija nikada ne razreši?

I šta ako tajni svitak nije baš svitak nego čitava knjiga. Napisana slovima koja ne postoje, na jeziku koji ne postoji, ilustrovana stvarima koje ne postoje?

Pogledajte ovu stranicu.

Ako je pogledate nepažljivo, pomislićete da je u pitanju nekakav latinični rukopis, ali ako se malo zagledate uvidećete da ne prepoznajete ni jedno jedino slovo. 

OK, možda je svako slovo zamenjeno nekim simbolom, logično.

Samo što nije.

Niko nikada, čak ni majstori koji su se bavili dešifrovanjem nemačkih poruka  u drugom svetskom ratu, nije uspeo da zaključi koja je šifra za razumevanje ovog rukopisa.

Reči do kojih bi se došlo bilo kakvom logikom ne pripadaju ni jednom poznatom jeziku.

Da stvar bude gora, grafolozi tvrde da je rukopis pisan onako kako se piše bilo koji rukopis na jeziku kojim dobro vladamo, bez pauza koje pravimo kada prepisujemo reči slovo po slovo, sa jezika koji ne poznajemo ili prema nekom šifrarniku

Lingvisti su bili toliko zaintrigirani ovim rukopisom, ili barem toliko dokoni, da su ispitivali “jezik” kojim je napisan i otkrili su da neka pravila, vrlo slična pravilima evropskih jezika, postoje: dužina reči je između 2 i 10 simbola, neki simboli se ponavljaju u svim rečima, kao samoglasnici, neki nikada ne stoje zajedno, kao c i t u našem jeziku na primer, neki su često duplirani, neki nikada itd.

Slike su nešto jasnije od teksta i pružaju nam neki uvid u sadržaj knjige. Reklo bi se da je u pitanju nekakav medicinski priručnik jer je tu deo sa biljkama, astronomijom, biološki, kosmološki, farmaceutski i deo sa receptima.

Samo što je svaki od tih delova taman toliko izvitoperen da to svakako nije običan priručnik. Na prvoj slici vidimo biljčicu sa korenom u obliku lavljeg tela. Kosmološki deo je tek nešto sličniji kosmološkim priručnicima tog doba.

A šta se ovde dešavalo, bolje i da ne pokušavamo da razrešimo.

Nije onda ni čudo što je ovaj rukopis izazvao pravu senzaciju kada se 1912. godine pojavio u jevnosti. Do tada je bio skriven u lagumima Rimskog univerziteta, a tada je ta ustanova zbog finansijskih poteškoća ispod ruke prodala 30 rukopisa, među kojima je bio i ovaj, kolekcionaru Vilfredu Vojniču.

Ovo mu je slika iz mlađih dana.

Javnost je tada počela da se bavi poreklom Vojnićevog rukopisa i do dana današnjeg, 101 godinu kasnije, nije prestala.

Ono što se zna je da je rukopis nastao u ranom 15. veku i da je u nekom trenutku pripadao caru Rudolfu drugom, koji je za njega platio 600 dukata, odnosno oko 2 kila zlata.  Sećate se Rudolfa II, pominjali smo ga kad smo razjašnjavali šta je Obor čuda. Posle Rudolfa, knjiga je dospela u ruke njegovog glavnog botaničara (a to na Rudolfovom dvoru nije bila mala stvar) Jakopa Sinapiusa. Sledeći vlasnik bio je neki praški alhemičar, pa rektor praškog univerziteta i tu joj se negde gubi svaki trag, sve do Vilfreda Vojnića.

Tako da znamo dobar deo puta koji je knjiga prešla da bi došla tu gde je sada, ali njeno pravo poreklo ostaje misterija.

Neke od teorija o poreklu jezika i pisma su:

- izmišljeni jezik. Kao esperanto. Ako je stvarno postojao takav jezik totalno je podelio sudbinu esperanta – niko ga ne zna.

- šifrovani rukopis. Samo što šifru niko nije uspeo da provali.

- kodirani rukopis. Prema ovoj teoriji, čitave reči (a ne slova) u rukopisu su šifre koje se “prevode” pomoću posebnih “rečnika”. S obzirom na to koliko reči ima u ovom rukopisu, rečnik bi morao da bude taman isti toliki.

- mikropismo.  Jedan od najranijih predloga za rešavanje misterije bio je da reči ne znače ništa, ali da su sama slova sastavljena od izuzetno sitnih slovaca koja su vidljiva pod ogromnim uvećanjem. Kako je bilo šta od toga imalo da bude izvedeno u srednjem veku, ostaje nepoznato. (iako postoje zapisi u mikropismu iz 9. veka, ali nije ni približno ovako fino kao što ova teorija predlaže)

- pravi jezik, pisan nepoznatim istočnjačkim pismom. Nije sasvim istorijski nemoguće jer neki detalji (podela godine na 360 stepeni a ne na 365 dana, nedostatak brojeva, ponovljeni “suglasnici”) ukazuju na to da bi autor mogao biti sa istoka, u poseti Evropi.

- glosolalija – Pojava da neki unutrašnji (ili božanski) nagon nagoni onoga ko govori ili piše da izbacuje gomile besmislenih slogova ili reči. ipak, pitanje je da li bi taj dobio sredstva za knjigu ovih razmera.

Teorije o nastanku same knjige su još raznorodnije, počev od toga da je Vojnić sam napravio knjigu pošto je bio kolekcionar i znao tačno kako bi jedna takva knjiga trebalo da izgleda, preko toga da ga je Jakob Sinapius, Rudolfov botaničar i lekar, ne samo posedovao, već i napisao, pa do onih koji tvrde da je čitava knjiga jedna najobičnija prevara, odnosno da je napravljena sa ciljem da prevari čitaoca da pomisli da je u pitanju nešto nepoznato i mistično, a da su “slova” ipak ređana bez ikakvog smisla.

Imajte na umu da je karbonska analiza potvrdila da se radi o rukopisu iz 15 veka, pa Vojnić nikako nije mogao da je napravi. Rukopis Jakoba Sinapiusa se ne poklapa sa rukopisom teksta knjige. I, na kraju, knjiga je cela izrađena od pergamenta. Za tu količinu pergamenta bilo je potrebmo poklati celo stado ovaca ili koza, specijalno gajenih. Pisanje knjiga je u to vreme smatrano ozbiljnim poduhvatom i teško da bi bilo ko napisao jednu samo da bi se našalio ili nekoga prevario. Osim toga, čvrsta jezička i gramatička pravila koje smo  pominjali govore u prilog tome da ovo nije tek obična šala.

Kao što nije šala ni kad vas pojede džinovska štuka.

Ne znam kako se vama čini, ali meni sva ova objašnjenja deluju tanko.

Mene neko da pita, ja bih rekla da su se to nekakvi vanzemaljci infiltritali među ljude i na osnovu onoga što su uspeli da vide napisali priručnik o njima, to jest nama. To što je priručnik nesavršen, to je samo dokaz da se ne razumeju lepo u naše običaje. Kao u “Moja maćeha je vanzemaljac”.

Pogledajte samo ovu kapu: liči na pravu ali nekako maši poentu.

Možda je i bolje što me niko ništa ne pita, sad kad razmislim