Znate ono kad vam se u komšiluk dosele nove komšije pa vas nerviraju. Na primer, neće da se pozdrave na stepenicama ili ostavljaju kese sa đubretom ispred vrata ili puštaju muziku ili ne rade ništa loše nego vas samo nerviraju jer su se doselili. E da znate da ne treba da vas nerviraju nego da se radujete ako nisu kao gospodin Kroker.

Uzmite na primer gospodina Nikolasa Junga. On je gledao svoja posla: doselio se iz Nemačke u Ameriku, tj San Francisko direktno. Započeo je mali posao sa mrtvačnicom, kupio kuću na vrhu brda i njegovoj sreći nije bilo kraja. Verovatno mu je bilo malo teško da pešači do vrha brda svakonevno, ali mala je to cena da se plati za predivan pogled na Golden Gejt, nepregledno more šuma i grad u razvoju. Morski povetarac i Sunčeva svetlost. Mir i tišina. Zamišljam da im i gosti nisu dolazili mnogo često.

A onda je došlo veliko poboljšanje. Izgrađen je čuveni sistem sanfranciških tramvaja i brdo je postalo mnogo pristupačnije.

Odjednom su svi shvatili da su lep pogled, morski povetarac i sunčeva svetlost super stvari i rešili da izgrade kuće pored kućice gospodina Junga. Gospodin Jung je verovatno rekao samo “Oh, mein Got!” i nastavio da gleda kako njegovo pusto brdo postaje trendi naselje.

Mnogi bogataši su izgradili kuće, između ostalih i suvlasnici Pacifičke železnice, jedni od najvećih bogatuna Amerike tog vremena. Jedan od njih, Čarls Kroker, bogataš malenog, ali zato okruglog stasa, rešio je da će njegova da bude najbolja.

Pošto su kuće njegovih kolega bile veće, on je rešio da otkupi čitav kvart pa da ih na taj način pobedi. Počeo je da otkupljuje okolne kućice, pa je i porodici Jung ponudio razumnu cenu. Gospodinu Jungu i njegovoj porodici se mnogo dopadalo da tu žive pa su mu zato rekli najn. Dobili su više ponuda, od kojih je poslednja bila dvostruko veća od prve, ali i dalje nisu imali nameru da se odsele.

Ja ih razumem, ko bi popustio pod pretnjama čoveka koji izgleda kao mister Hodžkins iz filma Dirt Bike Kid?

(ako niste gledali Dirt Bike Kid ili niste bili dete u osamdesetim ili ste imali maler)

Dok je trajala izgradnja, Kroker je koristio razne metode da natera komšije da prodaju: kada su radnici nivelisali zemljište pomoću dinamita, naložio im je da dinamit postave tako da šut leti prema kući Jungovih. Kada ni to nije upalilo, naredio je radnicima da privremeno obustave red na njegovoj vili zbog važnijeg zadatka: imali su da podignu ogradu sa tri strane oko kuće porodice Jung, visoku 12 metara.

Od kuće su se videli samo dimnjačići.

Jedina strana koja je ostala slobodna, odnosno ona kojoj Kroker nije imao pristup na nesreću je bila baš severna strana.

Sve ono zbog čega je život u toj kući bio tako lep – nestalo je. Nije bilo ni Sunčeve svetlosti, ni povetarca, ni predivnog pogleda, ni mira.

“Kako je tmurna postala naša kuća, kako tužna.”, napisala je kasnije Jungova ćerka, “Kroz prozore smo videli samo daske bogataševog besa… Cveće u bašti je uvenulo, a trava požutela, dok je u kući sve stalno bilo vlažno.”

Nekome bi to bio dovoljan razlog da kapitulira, ali ne i Nikolasu Jungu. On je verovatno rekao: Ich hoffe du stirbst einen grausamen Tod, i nastavio da živi u svojoj kući.

Priča ima i drugu stranu. Sudeći po lokalnim novinama, Jung je hteo da iskoristi bogatstvo svog novog komšije. Prvo je pristao na cenu od 6000$, ali kad je trebalo da potpiše ugovor povisio je cenu na 9000$. Kroker je pristao i na to, ali je Jung zatražio 12000$ i tu se ovaj uzjogunio i rekao, citiram: “Zatvoriću ga kao da je u jednom od svojih kovčega.” Onda se i Jung uzjogunio pa je iznad ograde, pored dimnjačića, projektovao kovčeg na kome je pisalo “Počivaj u miru ČK.”

Naravno, glas o “ogradi pakosti” brzo se proširio gradom i ona je postala jedna od glavnh atrakcija San Franciska. Ljudi su plaćali tramvaj samo da bi je videli. Uskoro je postala i simbol moći obesnih bogataša nad malim čovekom, čak je u nekim političkim kampanjama bilo obećavano da će biti srušena, ali gospodinu Jungu to ništa nije pomoglo. Živeo je u svojoj tmurnoj kući još nekoliko godina sve dok nije umro.

Čovek bi rekao da je njegova porodica jedva dočekala da se odseli ali – ne. Živeli su u toj kući još punih osam godina dok se gospodin Kroker nije pridružio gospodinu Jungu na gradskom groblju, pa su tek onda prodali.

Neki izvori ipak navode da se porodica Jung preselila u neku drugu kuću, iako staru nije prodala Krokeru, ali mnogo je manje kul ako je tako.

Ne znam šta se tu u međuvremenu dešavalo, valjda se sve skrkalo u velikom zemljotresu iz 1906., ali danas je na mestu obe kuće katedrala.

Eto im ga sad obojici.