U proleće 2018. godine posetila sam lepu zemlju Uzbekistan. O tome sam u realnom vremenu pisala u nekoj vrsti mejlova-dnevnika, uz obećanje sebi da ću ih kad se vratim pretvoriti u putopis za sve. Nisam to učinila do sada, a šta sad, ni sada nije kasno.

Dakle, otišla sam ne znajući ništa o toj zemlji sem da je nekada bila deo Sovjetskog Saveza i da je pretežno islamska. Zato računam da je za sada i vama to dovoljno informacija, najbolje da otkrivate stvari i (možda) razbijate predrasude kako sam i ja.

Dan 1
Taškent

Taškent je glavni grad Uzbekistana. Odmah po sletanju me je iznenadilo koliko ima zelenila i koliko je sve čisto. Vazduh je takođe mnogo lep. Ne samo čist nego ima i neki drugi prijatan kvalitet koji ne umem da odredim. Svo drveće je okrečeno protiv parazita i sve do iste visine. Uniformnosti radi okrečeni su i neki stubovi od rasvete.

U gradu ima masa parkova, neki su obični a neki preogromni. Dokaz da je u ovoj zemlji sve pod konac sledi:

Ne ali ozbiljno, radnice zelenila su svuda unaokolo. Mislm očigledno da jesu, inače ovo sve ne bi moglo ovako da izgleda. I ima puno nekih spomenika i slavoluka i koječega, i zgrade su monumentalne, još uvek mi se okreće glava i u nekom trenutku se pogubiš i ništa više ne slikaš jer ne znaš gde da gledaš. Ovo je na primer neki večni plamen koji gori u sećanje na žrtve rata. Poenta je u tome da gasa imaju koliko hoćeš pa su imi večni plamenovi kao dobar dan.

Pošto smo sleteli veoma rano, videli smo kako se ulice čiste. Na potezu od recimo 4km je bilo barem 20 zaposlenih u čistoći i metu glavne ulice koje su oni veliki bulevari sa po 4 trake. I zaista je sve mnogo čisto, nekako zapanjujuće čisto. Takođe policije ima baš baš mnogo, ali ne izgledaju preteće. Kad se nekom obrate prvo nehajno salutiraju i to nekako lepo izgleda. I stoje obavezno na ulazu u metro gde ti kratko pregledaju torbu. To je nakon onoga što se delilo u moskovskom metrou. Ali i to nekako nije neprijatno.

Dakle vozili smo se tim metroom da vidimo te stanice koje su navodno po lepoti odmah iza moskovskog metroa.

Nisam sigurna da se baš slažem s tim, ali s druge strane nikad nisam bila u moskovskom metrou. Nema veze, žeton za metro je oko 30 dinara, podnese se. Ljudi su izrazito kulturni. Kada vide grupu ljudi ispomeraju se da bi ljudi iz grupe mogli da sednu zajedno ili čak i ustanu što je malo overkil. Videla sam roditelja koji kori dete jer se nije odmah pomerilo. Zaista imam mnogo povoljan utisak o ljudima do sada.

Još jedan povoljan utisak su taksisti. Dakle možeš da ih pozoveš telefonom ili da ih sa taksi stanice uzmeš a možeš i da samo zaustaviš bilo koga ko hoće da stane na ulici i da te poveze. Nešto kao veoma neformalni uber. I to je tako jeftino. Ovaj Taškent je ogroman ogroman grad, a do sada nas je najskuplja vožnja, gde smo se smatrali odranim iznela oko 1.7€.
95% automobila je belo. Jedan od taksista nam je to objasnio rečima “žarko u nas”. Pametan narod.

Bili smo i u Plov centu.
Važno: ukoliko ovaj tekst čitate jer planirate da posetite Uzbekistan tj. Taškent učinite sve što je u vašoj moći da odete do Centra Plova. Posle mi ostavite komentar u kome se zahvaljujete na preporuci.
Plov, to je kao pilav samo nije od žmrćkavog pirinča nego je svako zrno odvojeno i savršeno skuvano i ima i nekakvo suvo grožđe i leblebije i žuta šargarepa i ovčja moča i naravno jagnjetina i parče konjske kobasice i jedno jaje od kokoške i jedno od prepelice, ali to je zaista preterivanje, ta jaja. I znam kako izgleda i zvuči ali proteklih 10 meseci maštam o plovu.

Atraktivan je i taj način pripreme, u ogromnim tučanim posudama ispod kojih gori vatra. Čini mi se da je plov gotovo nemoguće napraviti u malim količinama. Zato se jede npr nakon molitve ili pri muslimanskim daćama nekim, to nisam sigurna kako ide i tako, u nekim specijalnim prilikama. Zato ga je gotovo nemoguće jesti za večeru. Napravi se ujutru pa dok ima – prodaje se.

Žao mi je što nisam uspela da lepo slikam taj Plov centar, ali bila sam prezauzeta jedenjem. Mislim da ima 1000 ljudi (bez preterivanja) koji jedu odjednom, i tete u bordo mantilima nose oooogromne poslužavnike sa po 10 tanjira plova odjednom, ono mora da je jezivo teško. I uz plov svi piju limunadu ili preslatki čaj neki ili kompot, kompot nisam probala. Mislim, može i kokakola ili pepsi ako niste ljuti tradicionalista. A da, ova nepojediva porcija košta valjda 150 dinara.

Nakon toga smo bili u TV tornju, to je kao Avalski toranj, samo što nije na brdu.

Na vrhu tornja se nalazi restoran sa prstenom na kome su stolovi i taj prsten se lagano okreće da bi se lepo video grad. To mi niko nije rekao pa sam u jednom trenutku pomislila da mi nije dobro od plova. Dekoracija samog restorana je previše užasna, jedna od retkih stvari ovde koje su mi zapravo bile užasne. Ali ipak fascinantna.

I za kraj prvog dana – tržnica. To je baš baš velika pijaca. Prosjaka ima malo, ali dosta su kulturni. E da, već sam prvog dana uvidela da je broj zlatnih zuba po glavi stanovnika >>> 1

Pod ovom lepom kupolom je deo tržnice sa mlečnim proizvodima i mesom na čiji se miris treba navići. Tu smo kupili grickalice tipa badema i pistaća i suvog grožđa. Fora sa suvim grožđem je što ne liči na naše, puno je raznih ukusa, kao da su mu dodati začini. Možda jesu, a možda je takva sorta. Znam da je glupo da od celog puta ja pišem o suvom grožđu, ali šta ću kad me je iskreno fasciniralo.

Sledećeg dana bila je svadba.