Došao je dan da se obiđe ono zbog čega smo odleteli čak u Nukus, a to je Aralsko more.

Tačnije, mesto Mujnak, koje je nekada ležalo na obali mora. Bilo je ribarsko mesto i sve, vidite da na znaku ima galeba i ribu.

I nemoj da vas buni ova voda na slici, to je neka nebitna voda.

Aralsko more je nekada, dakle, postojalo, ali onda je neko došao na dosta dobru ideju da gotovo svu vodu iz pritoka koje se ulivaju u njega upotrebi za navodnjavanje, pa, pustinje.

I zaista je to zanimljivo kako se navodnjava: iz kanala se crevom prebacuje voda u njivu sve dok je potpuno ne poplavi. Tu se onda sade pamuk, pirinač, a stvarno imaju dobar pirinač i još koješta. No, pošto voda ne može da bude istovremeno na dva mesta, more je krenulo da presušuje, sve dok ga gotovo sasvim nije nestalo.

Na licu mesta postoje ove slike mora pre

i mora sada,

kao i table s informacijama. Ja sam od svega samo zapamtila da je u nekom trenutku salinitet bio 10x veći nego pre nego što su krenuli da čačkaju po prirodi, a najveća dubina mora 24m, i da je 1997. godine od mora ostalo samo 10% pa se posle još smanjilo. Sad nekako nešto pokušavaju ponovo da ga napune, nemam pojma je li to uopšte moguće, a valjda niko i ne zna ali trude se.

Od mora je, dakle, ostalo uglavnom dno

a na dnu brodovi, onako kako su bili parkirani.

I sad evo nekoliko slika brodova, ne sad da bi nešto ilustrovale, nego jer su lepe i strašne.


Evo ja

Evo dve nemorske sirene

Najsnažniji utisak mi je u stvari bilo to koliko je sve monohromno. Srebrnobeli pesak, rastinje, nebo. Ne izgleda tako na svim slikama, ali ovde npr da

Takođe, ponovo, vidite koliko je vegetacija sporija od one u Taškentu.

Pravi užas ove ekološke katastrofe ne leži u prostoj činjenici da se more isušilo pa su ribice uginule, a plus ribarska industrija propala i to. Stvar je u tome što je to na neki način poremetilo klimu u čitavoj regiji. Duvaju izuzetno jaki vetrovi, nose veliku prašinu i so. Setite se ljudi iz Nukusa koji oko lica nose obavijene gaze. So se nekako nalazi svuda po tlu i do 300km odavde. Možda se sećate bele zemlje iz prošlog posta. Evo je opet, ako ste zaboravili. Sama so. I šta može da napreduje pored tolikog vetra, prašine i soli?

Ipak, ljudi su se u poslednjih 35 godina nekako navikli da mora njet. Odustali su od ribarenja, jer su morali, ali zato po ovom predelu nailaze stalno nekakve ovce, krave. Brste nešto sa ove suve trave i šiblja. Probala sam da vidim šta tu ima da se brsti, ali nisam uspela. Ničeg zelenog.

Ali sam zato čula da je meso iz Karakalpakstana sasvim drugačijeg kvaliteta od svakog drugog, i da lokalci cene samo njega.

Barem nešto.