Sećate se kad smo iz geografije učili Karakum i Kizilkum, dve užasne pustinje? Crnu dakle i crvenu? E pa današnji dan nas je vodio kroz Kizilkum do Kive, oko 500km automobilom.

Okej, na mapi deluje kao da je manje, ali to je jer je bilo velikih skretanja s puta kako bi se obišle tvrđave koje su istovremeno i ono o čemu ću govoriti u ovom postu.

Vozio nas je i dalje isti onaj šofer što nas je vozio do Mujnaka i svuda i već smo se združili. Kad smo kod toga, pominjala sam već da je ogromna većina automobila ovde bela jer su vrućine velike (ne da sam ja iskusila bilo šta od tih vrućina, svakog dana blagosiljam trenutak kad sam kupila jednu zelenu vetrovku u kojoj me olajalo svako uzbekistansko kuče). E pa ne samo da su automobili većinom beli nego su i u još većoj većini Ševroleti. To je zato što se ovde Ševroleti proizvode, a vlada ima dosta pojednostavljenu “kupujmo domaće” politiku. Na sve ne-ševrolete je porez preko 100%. Pa se ti pravi pametan i kupi Ladu.

Ne znam da li je to istina i ne volim da tračarim o državama koje ne poznajem, ali navodno je predsednik-diktator susednog Turkmenistana naredio da će svi automobili u toj zemlji biti beli. Ne samo da se automobili u boji više ne prodaju, već su i ovi obojeni morali biti prefarbani u belo. Ko zna.

Elem, išli smo kroz Kizilkum, od Nukusa do Kive koja nam je naredna destinacija, sa usputnim svraćanjima u 5 tvrđava koje su stare milijardu hiljada godina. To nije precizan broj godina.

Krajolik kojim se išlo je dosta jednostavan. Ravnica, kržljavo žbunje i to je to dokle oko doseže.

Sa pokojom stočicom da razbije monotoniju.
Ima i malo soli, raznolikosti radi.

E, u sred ove ravnice postoji i koje brdo, i onda su ovdašnji stanovnici koristili priliku da na tom brdu naprave tvrđavu jer ko na brdu ak i malo stoji bolje vidi no onaj pod brdom.

Sad bih ja mogla da vam potanko objašnjavam o tim tvrđavama ali u stvari i ne bih da ne pogrešim.

Ako želite, možete pročitati mali članak o ovoj gore, Čilpik Kali i zoroastrijanskim posmrtnim običajima koji su se u njoj praktikovali. Znači Kala, znači… nema veze.

Ja sam mahom zapamtila da su stare oko 1.5-2 milenijuma, da sve stoje na brdima i da su napravljene od zemlje jer ovde ne bi imale od čega drugog da budu napravljene.

Ponegde je ta zemlja prvo oblikovana u cigle koje su onda lepljene tom zemljom da bi kasnije zidovi bili omalterisani tom istom zemljom.

Ne znam.

Jednu stvar samo ne razumem. To je zemlja i kruni se pod nogama i prstima (nisam uništavala kulturno dobro, samo nagađam!!!). Kako je uspela da se ne iskruni sasvim tipa 3000 godina? Dal oni to dodaju pa samo kažu da je autentično? Ili je potrebno baš dosta vremena da se jedna tvrđava skruni? Okej, shvatam da su deo vremena te tvrđave provele pokrivene peskom ali opet mi je baš i čudno.

U svakom slučaju, tlo unutar ponekih zidina je puno udubljenja. Mislim da su to bile nekakve odaje za stanovanje, možda za vojsku. Samo ih pokriješ nečim odozgo i dobar si. A možda su bile i za druge stvari. Ako uvećate sliku videćete da ova veća odaja najbliža nama ima neke krugove na zidu. Garant su to bili neki ukrasi da razbiju monotoniju, možda je to bila odaja u kojoj su se praktikovali važni rituali ili je u njoj živeo neko bitan?.

I time zaključujemo turistički deo priče. Sad zanimljiovsti.
U jednoj od tvrđava sam naišla na ovu odajicu.

​Primetićete da ima samo 1 papirić u ćošku, što znači da je nije baš previše ljudi iskoristilo kao toalet. Čestitke turistima!
Mada ima i pčelinje gnezdo, ali muka ne bira.
Vozača koji će nas voziti na aerodrom iz Kive, a to je već neki od narednih postova, smo upoznali ovako.

Video nas, mahnuo, pitao gde ćemo i imamo li vozača za narednu etapu puta i ponudio svoje usluge. Super je čikica, veseo i veoma pričljiv. Na ruskom. Takođe, na pantalonama ima kaiš sa znakom Lade. Iako (naravno) vozi Ševrolet.

I inače ljudi ovde nekako lako stupaju u kontakt. Mala deca ti viču helou kad te vide, pa kad im odgovoriš samo veselo produže. Nije kao da je to uvod u nekakvo smaranje dalje. Stariji, studenti npr, ti priđu i pitaju da li smeju da ti postave nekoliko pitanja. Pitaju odakle si, to je uvek prvo. Sledeće bude kako ti se dopada njihova zemlja. Onda čime se baviš. Na kraju se ispostavi da mnogi od njih zapravo žele da studiraju u Evropi i da ne mogu ni da zamisle šta ih tamo čega, koji problemi i izazovi. I eto, baš sam nešto pod utiskom koliko je to lepo da kad te nešto zanima lepo priđeš i pitaš ljude. Pa ako žele – odgovoriće ti.

No, za sada smo još uvek u pustinji. Dokaz:

​Njih smo videli na jednom super nadrealnom mestu.

U sred ničega, preko puta tvrđave, jurte, kamile, autobusi i – ljuljaška.

​Mnogo je bilo lepo, kao da letiš iznad stepe. Pošto volim da zamišljma da nije sve pustinja, ima i stepe.
Kad smo kod jurti

Dva puta sam ušla u jurtu do sada. Okej, jednom je bilo u muzeju, a jednom u unutrašnjem dvorištu kafane, ali oba puta sam osetila neverovatnu ušuškanost. Podovi i zidovi su obloženi tepisima i verovatno u realnoj upotrebi tu ima nekih problema, ali tepisi upijaju zvukove i baš se osetiš kao da te se spoljni svet ​ne tiče. Kada je spoljni svet pun vetra, prašine i hladnoće, to mi deluje kao baš dobar dil.