Kiva je prvi od tri grada na Putu svile koji smo posetili. To znači da će narednih nekoliko postova biti puni lepih fotografija i da će vam se, verovatno, priigrati Prince of Persia.

Iskrena da budem, iako je u Nukusu bilo svašta da se vidi, osetila sam se prijatnije kada smo stigli u Kivu. To jest, kada smo izašli iz pustinje. Sam grad je solidno veliki i moderan, ima nekih 90 000 ljudi, ali turistički centar je u starom gradu koji je u sred novog i opasan velikim zidinama. A plus je i baš star, 2000 god, tako.

Okej, znam da ne izgleda tako, ali zaista postoji ogroman grad izvan zidina.​

Stari grad nije preveliki, ali ima dosta tih znamenitosti. Najbolje da se shvati kao muzejski kompleks, a tako ga i domaćini vide: moguće je kupiti ulaznicu za sve sadržaje, muzeje, kule, karavan saraje. Onda vam pri svakom ulasku poništavaju mesto gde ste ušli i tako znate da ste obišli sve što ima da se obiđe u gradu. A i ne mora, nije ta karta baš tako skupa, a vreme je kratko.

Ovo plavo nekako vapi da ga nazoveš dimnjakom, ali nije. To je trebalo da bude hiper veliki minaret, ali je iz razloga koji idu od romantičnih, tipa da se arhitekta zaljubio u kanovu ženu pa nadrljao žešće, do prozaičnih tipa da je kan umro, gradnja obustavljena. Nisam bila unutra, ne znam da li je zasvođen nečim, ali morao bi da bude valjda.

Inače, grad je poprilična pijaca, a možda je to i prikladno jer su ova mesta nastala zbog trgovine i trgovaca. Svako ćoše istorijskih građevina iskorišćeno je da se tu postave tezge s turističkom robom. Nešto od toga je autentično i lokalno, nešto očigledno kinesko i tursko, ali sve zajedno barem meni ne smeta. Šareno je i lepo.

Nakon pustinje šareno = lepo.
Takođe, nakon pustinje sam shvatila zašto se u islamu veruje da je raj bašta.​
Osim ovog nezavršenog, u Kivi postoji i završeni minaret. Na žalost, visok je 57 metara

Na žalost, kažem, jer sam se penjala na njega.

On nije u funkciji u smislu da hodža s njega poziva na molitvu. Kad malo razmislim, ovde se nikad nigde ne čuje pozivanje na molitvu. Nemam pojma da li je to ostalo od SSSR-a ili je sprecifičnost uzbečkog islama.
Elem, to što nije u funkciji dalje znači da je u funkciji da se turisti (ja) popnu na njega. Stepenice su (mislim bez preterivanja) po pola metra visoke, tavanica je niska i mrak je. Neki ljudi su bukvalno imali rudarske lampe na čelu. Ko nosi rudarske lampe u turizam?! Sve u svemu, jedan neprijatan uspon, ali i opasan silazak. Nije ni čudo što su hodže odustale od ovoga, ne bi se ja pet put dnevno penjala gore, nema tih para.

Iako pogled jeste fin.

Pošto su gradovi veoma retki, a valjda su nekada bili još ređi, svi oni su služili kao odmorišta karavanima. Tadašnji hoteli su se zvali karavan-saraji i obično imaju jedno lepo pročelje,

zatim veliko unutrašnje dvorište u kome uz malo sreće bude malko zelenila,

i gomiletinu sobica od po par kvadrata, samo za spavanje.

Danas je u gotovo svakoj od tih sobica muzejska prostorija ili prodavnica ili tako nešto.
Ali bukvalno deluju kao nivoi u igrici zar ne?

Očigledno, ovde se svašta pravi od opeke tako da je opeka velika stvar. Postojale su razne majstorske radionice za izradu opeke. Majstori bi onda svoj rad “potpisivali” tako što bi na neke od opeka urezivali svoj znak. Krivu liniju, tri crte, a ovde sam na par mesta videla ovakav “znak”

Ne znam da li mi je bolje da verujem da se kučence prošetalo po opekama ili da je majstor imao svog Džekija koga je koristio za potpise. Ima još jedna moguća opcija ali nije lepa pa je zanemarujem.

Ipak, ono što je meni u Kivi bilo naj je činjenica da se u starom gradu najnormalnije živi.

​Kuće se savršeno uklapaju u čitavu tu okolinu i nemam pojma da li je to zbog tradicije, neke regulative ili jer je najpovoljnije, ali nisu malterisane već oblepljene mešavinom brata i slame, kao i same zidine grada.

Pitala sam, takva fasada mora da se obnavlja na svakih 5-6 godina. Čak sam i videla kako ljudi to rade. Lepo izmešano blato i slama, uzima se rukom i stavlja na zid, a onda glača valjda mistrijom.

Nisam slikala ljude kako rade, bilo mi bez veze, ali sam zato slikala nešto drugo.

​Kloksi!

Mada ne znam koliko se vidi. Dakle imamo rupu u podu, što je dosta očekivano, ali i rupu u tapaciranoj stoličici, što je valjda dosta udobno. Stoličica je tu garant zbog neke stare nane.

Kuće imaju ravne krovove. Odozgo gledano deluje idealno za neki Asesins krid, ne da sam ga ikad igrala ali tako zamišljam.

Nego, još nekoliko random zapažanja.

Ovde se isto nose piroćanke, ali su špicaste i dublje.

​(izuvanje ispred džamije, naravno)

Svi koriste metan i propan za vožnju. Mahom metan.

​Neki prozori nemaju stakla nego celofane.

A dešava se da narod spontano zaigra kad se na ulici začuje muzika.

​Ipak, Kiva je najlepša kad dođe zalazak sunca.
Turisti to dosta doslovno shvataju pa slikaju – zalazak sunca.

​Samo jedan namćor okrenut na drugu stranu a to sam mua.


Svetlost se predivno menja iz trenutka u trenutak


A kada padne noć Kiva postaje mirna i idealna za šetnju. Uz to se, čak i u najmračnijim uličicama, osećate savršeno bezbedno.

I onda laku noć.