Da vam kaže vaše Prase reč – dve o igricama.

Ko god tvrdi da je igranje igrica gubljenje vremena ja ću da mu kažem da nema pojma.

Evo i zašto. Ukratko.

Igrajući igrice:

1. razvijamo maštu.

Na primer Mario. Svi se sećamo Super Maria. Neka mi se javi onaj ko se nije zapitao šta je desno i levo od putanje kojom se kreće? Ko nije pokušao da prevaziđe ograničenja igrice i preskoči zastavicu?

Ko se nije zapitao šta je iza dvorca?

Sad ću ja da vam otkrijem šta je iza dvorca

S M R T !

Ozbiljno, u kineskoj kopiji Super Maria je bilo moguće preskočiti zastavicu i onda prođete pored dvorca i  odete negde u ćoravu stranu. Idete i idete sve dok vam vreme ne istekne, a niti nailazite na nešto niti možete da se vratite. Osećaj usamljenosti i praznine je neverovatan.

OK, malo sad skrećem sa teme. Ali poenta je da ako vi možete da osetite jezu u dnu kičme kad se boje na ekranu promene i ispred vas se pojavi kockičasta stvar koja predstavlja neprijatelja, onda vašoj mašti ne fali ništa.

Ovakvi prizori su mi skratili deceniju života.

(A ako ne možete da igrate jer se glavnoj junakinji kosa ne pokreće dovoljno realistično, onda ne znam, možda da bataljujete polako)

2. razvijamo logičko razmišljanje

i uviđamo da i naizgled nerešivi problemi mogu da se razreše samo ako se mnogo potrudimo. U doba pre interneta (ili barem dok se net koristio za druge stvari) problem u igrici koji ne bismo rešili sami ostao bi nerešen doveka. Ili dok vam ne objave pitanje u Svetu kompjutera i ne dobijete odgovor, a to je sve moglo da potraje. Dakle nije bilo druge do li da se napregnu vijugice. I da se ima u vidu da većina problema može biti rešena pomoću kanapa.

I da ga treba nabaviti po svaku cenu.

3. uvežbavamo reflekse,

O ovome ne mogu mnogo da pišem jer ih nikada nisam uvežbala. Ali znam pouzdano da među vama ima onih koji jesu.

Ovo mi je krajnji domet.

4. saznajemo istorijske činjenice

koje nas na časovima istorije nikad nisu zanimale.

Glavni izvozni i prehrambeni artikli stanovnika delte Nila 3000. godine pne.? Nema problema, nije mi jednom propao usev ječma i lana od suše.

Sistem navodnjavanja bezvodnih gradova u starom Rimu?

Eee kolko sam im cevki za akvadukte obezbedila, Jugoplast Lučani mi nije ravan

5. shvatamo da nekad nešto ili neko mora da se žrtvuje zarad opšteg dobra

Siroti mali stoperi  i bomberi  , nikada neće stići na cilj da bi svi ostali mogli da stignu.

6. shvatamo i da su društveni kontakti mnogo važni.

Nemoguće je napredovati u karijeri ako se nema dovoljno prijatelja.

a moćnicima čovek mora da se ulizuje. Na primer da im redovno šalje robinje ili pivo.

8. uvažavamo činjenicu da se težak rad isplati.

Ako pobijem dovoljno monstruma – levelovaću. Ako dovoljno dugo vežbam – fizička forma i veština  će mi biti besprekorne.

Vredna životna lekcija. Svi je naučimo u igrici, a posle je nešto ne primenimo.

I na kraju,

9.  svi smo silan engleski naučili igrajući avanture.

Možda čak i malo nemačkog.

(Ich muss mal auf die Toilette! – to bi svako trebalo da zna)

Sećam se razgovora sa prijateljicom koja je imala sjajan fond reči, ali je u isto vreme patila jer su joj mnoge reči bile nepoznate koje smo mi opaki gejmeri

najnormalnije koristili.

I zašto ja sve ovo pišem?

Pa zato što sam samo htela da napravim listu mojih najomiljenijih igrica svih vremena iz koje će istovremeno da se vidi koji sam metuzalem. Ali pošto se ovaj post oteo kontroli, o omiljenim igricama ću neki sledeći put.

A šta vi mislite, šta smo naučili iz igrica?