Iz Kive, odnosno iz Urgenča koji je pored Kive, smo večernjim letom pošli za Bukharu.
Ponovo, svaka čast nacionalnom avio prevozniku, pošli smo tačno na vreme, a bogami i stigli. Ovaj put sam se malo razočarala jer nije bilo ni sendviča ni kanadske skrivene kamere, ali to je valjda okej jer je ovaj let kao međugradski bus. Iz Kive nakon 45 minuta sleće u Buhkaru, ko hoće izađe, a ostali nastavljaju za Taškent.

U Buhari smo proveli dva i po dana. Mislila sam da podelim postove na dane, ali pošto su mi se dani stopili podeliću ih na nekakve tematske ili ne znam, nekako logičke celine.

I ovde je stari grad opasan zidom.

Ali nije to tako strogo kao u Kivi. U stvari sad sam se zbunila šta je iza zida a ta ne, ali vam ipak eto jedna slika zida.

Grad je inače veoma živ. Baš je pravo pravcato turističko mesto. Ima stranih, ali i mnogo domaćih ekskurzija. I nemam pojma o čemu se tu tačno radi, ali mi se dopada ta ideja o domaćem turizmu. I karte za razne sadržaje su višestruko jeftinije za domaće turiste što je valjda i fer.

Na eksurzijama su ljudi svih uzrasta i živopisnih izgleda raznih.

I moram da kažem da ima jedna stvar koju nisam do kraja shvatila. Papuče se nose mnogo i rado i to je okej, ali svima peta viri barem 3cm iz papuče, koja je to fora, zašto svi kupuju premalu obuću? Ako neko zna nek se javi da objasni.

Baš kao i u Kivi, i ovde je svaki ćošak istorijskih građevina iskorišćen kao bazar.

Joj bože, ovi zlatni grifoni su od stiropora. I uopšte, statue su mahom od gipsa pa prebojene u zlato ili bronzu, to im je neki dosta čudan običaj, ali valjda svako radi s onim što ima.​

U desnom delu slike vidimo radnika kako popravlja kućicu kako bi bila još lepša i starija.​
U levom delu slike vidimo građevinu koja je nekad bila ko zna šta, a danas je bazar. Takvih ima nekoliko. A nije ni čudo. Bukhara je danas centar umetničkih zanata. Ti zanati su većinom pod zaštitom UNESCOa, a sudeći po muzejima, stvari koje danas mogu da se kupe prilično su iste kao stvari iz 18. veka. Plus naravno turska i kineska roba, ali okej.

Zanatlije su svuda i rado pokazuju svoj rad u drvetu

metalu

​ili svili.

VAŽNO, ukoliko planirate da posetite Bukharu: Pošto ima toliko radionica umetničkih zanata, suveniri su drastično najlepši i najpovoljniji ovde, a i izbor je najveći.

Mnogo mi je krivo, ove svilene stvari su baš fino izrađene i na gomili deluju veoma lepo, ali kad probam da izaberem nešto za sebe, sve mi dođe ružnjikavo.

Nego, kad smo kod svile. Ona je ovde glavna stvar, što je i logično jer je ovo bio jedan od gradova (oaza?) na putu svile. Logično, zbog svile su gajene su svilene bube, a ako niste znali, svilene bube jedu dudovo lišće. Zbog toga je čitav grad pokriven dudovima. Ono što mnogi od vas verovatno takođe ne znaju, je da ja mnogo. Ali MNOGO, volim da jedem dudinje. Nisu još zrele. Sledeći put dolazim početkom maja.

Kad smo kod sledećeg dolaska, razgovarali smo sa čovekom koji je ovde već par godina zbog posla. Kaže da su otkako je novi predsednik došao promene vidljive bukvalno svakog dana. Od toga da stranci sada mogu da kupuju nekretnine ovde, preko činjenice da je u metrou (mada neki policajci još nisu dobili dopis) dozvoljeno fotografisanje, pa do toga da se u zemlju ulazi relativno lako, ovo poslednje je od decembra 2017. Stranci još uvek ne smeju da voze, pa rent a kar nije moguć, ali to je verovatno pitanje trenutka. Hoću da kažem da će zemlja za par godina biti preplavljena turistima, od nemačkih baba i tako već ne može da se živi, meni je jedna samouvereno prišla i na nemačkom me pitala gde najbolje da kupi čajnik(?).

Inače, oni baš te svoje predsednike poštuju i vole. Okej, tog novog vole ovako obično, čak nisam ni čula kako se zove, iako ih je dosta oslobodio. Ali prethodni, Islam Karimov, koji je vladao oko četvrt veka dok nije umro 2016. im je otac nacije. Bukvalno imaju muzeje posvećene kao naciji, ali u stvari njemu. Slika Islama s Angelom Merkel. Slika Islama s Bilom Klintonom. Da me ne shvatite pogrešno, nisu ti muzeji beskorisni. U jednom od njih sam shvatila da se pored pamuka koji se pravi od biljke pamuka, dobija i pamukovo ulje! Za jelo! Posle su mi rekli da evropljanski svileni stomaci slabije vare to ulje i to je objasnilo mnoge stvari.

Nego, vratimo se umetničkim zanatima.
Tepisi! Rađeni su jako fino, pod rukom su kao tkanina, a ne kao tepih. Opet, to je ta estetika starinske dnevne sobe pa mi se nisu dopali. Osim jednog za koji mi se učinilo da bi mnogao da se nađe u mojoj dnevnoj sobi. Evo ovaj mali plavi.

Ali se ispostavilo da je 950$ pa ipak nije mogao da se nađe u mojoj dnevnoj sobi. Kapiram da ni cenjkanje ne bi pomoglo. A cenjkanje je dosta korisno, masa stvari može da se dobije u pola prvobitne cene. Lakoća s kojom pristaju na to me navodi da se zapitam kolike li su cene zapravo za lokalce.​

Inače, dosta dobra fora je što svuda mogu da se iznajme bicikli i onda cepaš gradom i brzo sve obiđeš. Klinci na ekskurzijama svi voze bicikle. I evo ovo se dešava.

Uvek isti set pitanja. Odakle ste, kako vam se dopada naša zemlja, gde je na zapadu najbolje za studiranje, možemo li da se slikamo sa vama. Počela sam da podozrevam da ih sem slikanja ništa ne zanima, nego da samo vežbaju engleski, što je isto super. Ovde postoji nešto što se reklamira, a što nisam dokučila šta je, zove se speaking. Valjda kao škola engleskog, samo ne škola nego prosto razgovaraju. Konverzacijski engleski možda?

E, da, ovo pored mene je Metju. Metju je Francuz. Metju je iz nekog razloga izazivao senzaciju gde god da odemo. U smislu da su ga devojčice pratile i fotografisale krišom. Prvo je bilo simpa, posle malo kripi. Nikada nismo saznali da li im je samo atraktivan bio ili je ličio na nekoga ili šta li.

I generalno, i sa mnom su neke devojčice htele da se slikaju. I ljudi povremeno pokazuju prstom i smeju se, ali ne deluju zlobno. Šta ga znam. Rešila sam da prigrlim tu svoju turističku ulogu i da se slikam kao jedna kraljica.

​A što i da se ne slikam, nisam ja najgora.